mojoj drugarici se to desilo prosle godine bila je trudna i posle mesec ipo trudnoce izgubi bebu mislim da je to najgore sto se majci moze desiti...i mislim da ne mozes da prebolis skroz ali posle nekog vremena naucis da zivis s tim!

ice pa da...isto je to...mislim isto boli i kad ti umre dete sto se nije ni rodilo i dete sto je nekoliko godina staro...ma ne znam...to je bar moje misljene

Evo rećiću i ja moje mišljenje.
Po meni,nije isto kada žena izgubi bebu koju nikada nije ugledala,i bebu na koju se već navikla,uz čiji plač je ustajala i legala..
Mislim to ne da je samo psihički teško za ženu,već i za oca deteta..za obadvoje je to jedan veoma jak udarac..i najbolje je biti zajedno i čvrsti u tom trenutku,isterati dalje..Digniti glavu u vis,i nadati se drugom detetu,koje će pokušati zameniti ovo..

Gubitk deteta,bebe,nerodjenog deteta....bol je ista,neznas kako je gore,kad ga izgubis pre nego se rodi,pre nego ugleda svetlo dana,pre nego oseti zivot i sve carolije koje on nosi ili kasnije,kada poraste....bol za djetetom je ista,teska i nikad ne prolazi

Iceland_girl ::

Šta mislite,kakve misli mogu da prolaze kroz glavu jednoj majci koja je izgubila dete?

Pitanje je da li je u tom trenutku sposobna da razmislja kako treba...Gubitak necega koga si nosio odredjeni period,koga si stvorio,o kome si brinuo zadaje bol koju je nemoguce zamisliti...Bilo da je dete bilo rodjeno ili ne,bol je ista...I ostace prisutna dok si ziva...

Nepostoji nista gore za jednu majku nego da izgubi svoje rodjeno dete.Slazem se sa Deliverance da je pitanje da li je u tom trenutku majka sposobna da razmislja kako treba.To je neopisiv bol......

taj bol ne moze da se opise.. i potrebno je sigurno vremena da ona ponovo stane na noge i nastavi dalje.... Izgubiti dete je nesto najgore sto moze da se desi.. bilo kog od svojih rodjenih i najblizih a kamo li majka dete

Za mene bi to bio strashan shok!
Beba je dar od Boga..a na monstruozan nachin oteti nam dete je zaista morbidno!
Neznam kako bih to podneo..werowatno bi i meni i voljenoj osobi trebalo dosta wremena da se saberemo.

To bi bio veliki bol za obadva roditelja !
I tesko je to pregurati !

Taj bol nemoze da se opise. Previse je tesko za majku da izgubi nerodjeno dete, a sta onda reci o onome koga je odranila i to sve, to je ne opisljiv bol!
Mislim da se nikad ne preboli ali roditleji nauce da zive s tim!

Ninaa_ ::

Taj bol nemoze da se opise. Previse je tesko za majku da izgubi nerodjeno dete, a sta onda reci o onome koga je odranila i to sve, to je ne opisljiv bol!
Mislim da se nikad ne preboli ali roditleji nauce da zive s tim!

i da dodam, ne nauce zato sto zele vec zato sto moraju da se suoce sa tom cinjenicom da ih nema i da je sve gotovo.....

Evo nekoliko izjava majki koje su svoju decu izgubile,kako su nastavile zivot, s koliko poteskoca i kako danas posle svega zive

Mirjana:
Jos od prvog dana moje trudnoce znala sam da ce biti rizicno.Isla sam na ''sta bude,neka bude'' jer sam to dete sa muzem zelela vise nego ista.Ne znajuci kakve ce me posledice i muke posle toga pratiti kroz zivot.I danas se pitam,zasto nismo usvojili dete,ne bismo morali ovaj pakao prozivljavati.Nadala sam se iz dana u dan da cu ugledati osmeh mog andjela.Veoma sam pratila sva upustva doktora,ali ni to mi nije pomoglo.Redovno sam odlazila na spavanje,kako se moja beba nebi umarala.Iz dana u dan nestrpljivost u nasim porodicama je rasla.Usli smo u 7,najkriticniji mesec. Nazalost,samo dva dana smo uzivali u tome,treci dan zavrsila sam u bolnici sa jakim krvarenjima.Bebino malo telasce iscurelo je iz mene u bolnici.Nisam zelela da napustim bolnicu,koliki je to bol bio.Svi su bili nemi.
I dan danas se ne usudjujem imati decu,ja i suprug smo usvojili jednu malu Vijetnamku,Zara je dobra devojcica. Ne zelim da jos jednom u zivotu prodjem kroz onakvo iskustvo,iako bih zivot dala da mogu imati potomke,svoje,krv moja i mog supruga.


Vanja:
Posle smrti moje dvogodisnje devojcice Andjele,moj zivot je postao prava agonija!
Andjelin osmeh me vise nije pratio na spavanje,andjelin osmeh me ujutro nije budio.Toliko praznine u dusi i srcu,moj muz je bio psihicki rastrojen.Zbog cega je potrazio pomoc psihijatra.Ja sam se cudila svojoj jacini.Stojecki sam sve to podnela,iako mi se dusa cepala na dva dela. Od njenog rodjenja znali smo da ce biti pravi andjeo,ali to smo zakljucili po njenoj neverovatnoj lepoti,ne znajuci da ce ona ipak,postati mali andjeo.Ime joj je dao njen otac,koji je oduvek zeleo cerkicu.Obadvoje smo se radovali njenom rodjenju,i carski proslavili njen dolazak na svet.Unela nam je svetlost,radost i srecu u kucu,i samim tim sve to odnela svojim preranim odlaskom.Mojoj cerki spasa nije bilo.Bolest je bila jaca od nje,ona je bila tako slabisna.ali veoma vesela i slatka devojcica,bila je omiljena u selu.