Posle nekoliko meseci "sluzenja narodu", vojniku stize pismo od njegove devojke:
Dragi Miso
Tesko mi je sto moram da ti to kazem na ovakav nacin dok si u vojsci,
ali bojim se da nasa veza vise ne moze da izdrzi ovakvu razdvojenost.
Bilo mi je tesko bez tebe, samoj, pocela sam malo da izlazim i onda, rec po rec,
zaljubila sam se u drugog decka i sada sam sa njim.
Smatram da ne bi bilo u redu da se vise zavaravamo i da je zivot u lazi
nesto sto ni ti ni ja ne bismo prihvatili. Zato sam ti, ma koliko znam da ce ti biti tesko,
morala napisati ovo pismo. Izvini, ali nadam se da ces razumeti da je ovako najbolje.
Puno pozdrava i (sada samo prijateljski) poljubac, Marina
P.S. Molim te vrati mi moju sliku koju sam ti dala pred polazak u vojsku.
Vojnik pao u bedak, kunjao nekoliko dana po kasarni i najzad mu padne na pamet...
rastrci se okolo i od svakog vojnika-sapatnika izmoli po neku fotografiju,
njihovih devojki, sestara, rodjaka, nasla se tu i poneka pevacica...
Skupi on tako nekih 50 fotografija, doda Marininu sliku i sve to posalje u kovertu sa propratnim pismom:
Draga Marina,
Hvala ti za tvoje pismo, sve razumem... Sto se tice slike, nema problema,
ali iskreno da ti kazem vise se uopste ne secam koja ti bese.
Zato te molim da pronadjes svoju sliku i zadrzis je, a da mi ostale vratis. Misa