Zelim da odredjeno vreme posvetim mogucim bolestima nasih kucnih ljubimaca (pre svega, bolestima pasa, macaka i papagaja, ali mozete govoriti i o drugim ljubimcima). Zlu ne trebalo, mozda neko procita nesto korisno ovde, pa mozda i pomognemo nekome. Mozete ostaviti i neki koristan savet za negu kucnih ljubimaca, ali i ispricati neka iskustva koja su vam se desila...

Prvo, i najbitnije, kako uopste primetiti da je vas ljubimac bolestan?

ODLIKE ZDRAVOG PSA

Zdravlje predstavlja sklad svih telesnih funkcija kako u samom životinjskom organizmu, tako i u odnosu na spoljašnju sredinu. Narušavanje ove ravnoteže delovanjem bilo spoljašnjih bilo unutrašnjih faktora dovodi do pojave bolesti. Bolest predstavlja poremećaj ravnoteže telesnih funkcija.
Funkciju pojedinih organa ili organskih sistema mogu poremetiti različiti unutrašnji ili spoljašnji faktori. Od unutrašnjih faktora najčešće su u pitanju različite konstitucijske mane, dok u spoljašnje faktore ubrajamo različite biološke, fizičke i hemijske faktore kao i uticaj sredine u kojoj pas živi.

U određenim uslovima kada je uticaj nepovoljnih faktora na organizam psa jači od delovanja njegovih odbrambenih mehanizama dolazi do pojave bolesti. U takvim slučajevima vrlo je važno reagovati pravovremeno i obezbediti adekvatnu pomoć bolesnoj jedinki. Da bi se na vreme uočili pokaztelji koji upućuju na postojanje bolesti treba prvo poznavati odlike zdravog psa. Zdrava jedinka pokazuje zaintersovanost za svoju okolinu, reaguje na nadražaje iz spoljne sredine i ima živahan temperament. Zdrav pas ima brze i jasne reakcije. Opšti izgled psa odaje skladnu celinu gde ništa nije suvišno niti bilo šta nedostaje. Koža i dlaka ovakvih pasa je čista i sjajna, oči su bistrog izraza i bez iscetka, kao i nos koji je hladan i vlažan. Zdrav pas rado uzima hranu i uzima umerene količine vode. Pored ovih opštih karakteristika zdravog psa, treba obratiti pažnju na konstituciju, kondiciju i temperament (stanje svesti). Ove tri komponente imaju veliku ulogu u veterinarskoj medicini, posebno pri opštem kliničkom pregledu kojim se i ustanovljava bolest. Pored ovih postoje i druga objektivna merila pomoću kojih ustanovljavamo promene koje izaziva neko oboljenje. U prvom redu tu spada trijas - telesna temperatura, puls i frekvenca disanja. Kod zdravih, odraslih pasa rektalno merena temperatura se kreće od 37,5 do 39 C. Vreme merenja je oko 5 minuta. Puls se meri na nekoj od dostupnih arterija za palpaciju i iznosi 60 do 120 impulsa u minuti, a broj udisaja se kreće između 10 i 40 u minuti. Pri prosuđivanju ovih vrednosti treba uzeti u obzir rasne karakteristike, starost kao i fiziološka stanja prilikom kojih se ovi parametri mogu promeniti (graviditet, izraziti napor, treniranje pasa ...). Pored trijasa pregledi krvi, urina, fecesa, kao i ostalih telesnih tečnosti, te razni specijalistički pregledi takođe dokazuju postojanje određenih patoloških procesa. Naravno, oni su predmet izučavanja stručnog osoblja i njih vlasnik životinje ne može rutinski kontrolisati.


ODLIKE BOLESNOG PSA

Ponekad je veoma teško sa sigurnošću odrediti da li se radi o bolenoj životinji ili ne. Razlog za to je prevelik opseg patoloških pojava i procesa, bez obzira na njihove uzroke, kojima su psi podložni.
U načelu bi se moglo reći da svako odstupanje od uobičajenog ponašanja psa mora biti jasan signal vlasniku da se događa nešto neuobičajeno. Često promene u ponašanju prethode svim ostalim simptomima oboljenja. Zato ih je važno pravovremeno uočiti. Poremećaji u ponašanju se prepoznaju po reakcijama životinje na različite spoljašnje nadražaje. Vrlo često bolesni psi pokazuju jače ili slabije izraženu depresiju. Naravno, to zavisi od vrste i intenziteta bolesti. Sve reakcije su u određenom stupnju slabije : sporije su kretnje, reagovanje na poziv je usporenije kao i reakcije na svetlost, miris i zvuk. Pri izraženijoj depresiji životinja ima potrebu za snom u većoj meri, dok ju okolina potuno ne dotiče. Takođe, u promenjene oblike ponašanja po kojima se može zaključiti o određenim patološkim procesima, spada stanje ekscitacije - pojačane nadražljivosti. Takve životinje na svaki zvuk, miris ili pojavu reguju izuzetno burno. Česte su potuno nepredvidive reakcije koje se ponekad ne mogu kontrolisati.

Većinu oboljenja prati promenjen trijas u manjem ili većem stepenu. Do ovih pokazatelja mogu i vlasnici pasa veoma jednostavno doći. Uz poremećene vrednosti trijasa, niz bolesti se očituje promenama na vidljivim sluznicama oka, nosa, usta, analnog otvora kao i otvora polnih organa. Promena boje sluznice, pojava iscetka, kao i njegove karakteristike mogu ukazati na patološki proces u organizmu. Zdrav izgled sluznice je bledo ružičast sa vrlo malo bistrog sadržaja koji ju čini vlažnom. Prilikom pojave bilo kakvih odstupanja potrebno je potražiti vetrinarsku pomoć.
Treba naglasiti da veliki broj oboljenja prolazi sa veoma slabo izraženim simptomima ili su oni potuno nejasni. U takvm slučajevima potrebno se obratiti stručnom licu da ne bi došlo do gubitka dragocenog vremena u kasnijoj terapiji.
Nakon svake bolesti dolazi duže ili kraće vreme oporavljanja - rekovalescencija. Ponekad je kod težih bolesti ovaj period jako dugotrajan i zahteva veliki napor i saradnju životinje, vlasnika i vetrinara. U tom razdoblju treba se vrlo odgovorno i savesno pridržavati uputstava veterinara da ne bi došlo do povratka bolesti ili dodatnih komplikacija.

KOŽNE BOLESTI

BUVE

Najačešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa i mačaka je mačja buva (Ctenocephalides felis). Gotovo sve životinje su osetljive i izložene delovanju ovog parazita, osim životinja koji žive na visokim nadmorskim visinama.

Buve se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju. Takođe, odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod velikog broja pasa i mačaka buve dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv. Velika infestacija ovim parazitima može, posebno u štenadi i mačića, dovesti i do ozbiljnijih poremećaja (anemija većeg stepena). Buve su i prelazni domaćini za pseću pantljičaru.

Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji oko korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili nalaskom izmeta ili jaja buva koje ukazuju na prisustvo ovih parazita na psu / mački.

Treba istaći da je kod pasa i mačaka koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma.

Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadijuma larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva trebalo bi obuhvatiti sve razvojne oblike. U praksi to nije nimalo jednostavno budući da ne postoji nijedno idealno veterinarsko sredstvo za uništavanje svih razvojnih oblika buva. Osim toga buve imaju izuzetnu sposobnost prilagođavanja na insekticide tako da je tretman i kontrola još više otežana.

Osnovni princip lečenja je antiparazitski tretman. Na tržištu postoje brojni preparati različite efikasnosti i u različitim oblicima (sprejevi, šamponi, praškovi, rastvori, spot on forme, ogrlice itd.). Obzirom i na toksičnost ovih preparata pre upotrebe poželjno je prokonsultovati se sa veterinarom. Veoma je važno da se pored antiparazitskog tretmana psa ili mačke sprovede tretman i čitavog smeštajnog prostora u kome pas / mačka boravi. Ako pas / mačka žive u kući to znači da odgovarajućim insekticidom treba tretirati sve površine na kojima životinja boravi uključujući i tepihe, parket, nameštaj, koa i posebne prostirke na kojima pas ili mačka spavaju. Takođe treba naglasiti da kada se sprovodi antiparazitski tretman, on se mora sprovoditi na svim životinjama u domaćinstvu istovremeno. Često se dešava da vlasnici tretmanu podvrgnu životinju kod koje su se simptomi alergijskog dermatitisa ispoljili a da tretman ne sprovedu na ostalim životinjama. Takvo postupanje je pogrešno i neisplativo, jer netretirane životinje su siguran i stalan izvor buva, kako za obolelu životinju, tako i za čitav smeštajni prostor. Posebno treba od buva zaštititi životinje koje puno izlaze van kuće i koje puno kontaktiraju sa drugim životinjama.


Alergija na ujed buve

Kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvački buve. Kao posledica ove alergije, kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do znatno ozbiljnijih poremećaja i oštećenja dlake i kože.

Psi i mačke kod kojih se ispolji alergijski dermatitis zahtevaju poseban tretman pod kontrolom veterinara. Alergijski dermatits prozrokovan ujedom buve najčešće se pojavljuje kod životinja starosti između 3 i 5 godina starosti, međutim bolest se može pojaviti i kod životinja bilo koje druge starosti, jedino je ekstremeno retka pojava alergije na ujed buve kod životinja mlađih od šest meseci.

Sezonski u našim krajevima, alergijski dermatititis se obično javlja u toplijim mesecima. Međutim u domaćinstvima gde se tretman protiv buva ne izvrši ili se vrši nestručno i pogrešno, moguće je da se buve u takvim sredinama zadrže čitave godine i da se alergijski dermatitis kod životinja iz ovakvih domaćinstava javlja i po najvećoj zimi.

Kod pasa i mačaka kod kojih se klinička slika alergijskog dermatitisa razvije jer vlasnik ne reaguje na vreme, obolela životinja izgleda izgleda jako loše. Dlaka može da joj opadne duž čitavih leđa. Leđa bivaju prekrivena ranama i krstama. Vrlo često dolazi i do sekundarnih bakteriskih infekcija. Vlasnici često ovakav izgled psa ili mačke prepisuju nekim drugim oboljenjima, šugi na primer, jer im izgleda nemoguće da običan ujed buve može da dovede do tako ozbiljnog oboljenja. Moguće je da zbog stalnog griženja kod životinje dođe do potpunog istupljivanja sekutića.


UJEDI INSEKATA I PAUKOVA

Veliki broj insekata i paukova koji žive u okruženju pasa i mačaka mogu da stimulišu imuni odgovor prilikom kontakta životinje sa insektom ili paukom. Pojava ovih hipersenzitivnih reakcija naročito se javlja na mestima koja su slabije pokrivena dlakom ili dlakom uopšte dlakom nisu pokrivena. Insekti i paukovi proizvode brojne supstance koje mogu biti alergeni za pse i mačke. Alergenske supstance mogu biti prisutne u pljuvački, izetu ili spoljnom skeletu insekata i paukova. Alergeni iz insekata i paukova dospevaju u životinju ili putem ujeda insekta ili životinja može da ih udahne ili proguta.

Ne postoji nikakva starostna predisponiranost životinja. Pojava kliničkih simptoma je obično nagla i najčešće koincidira sa povećanim brojem insekata ili paukova u okruženju životinje. Prvi simptom je obično svrab a zatim dolazi do pojave crvenila i malih uzdignuća na koži. Promene su najčešće na stomaku, unutrašnjoj strani nogu, na glavi, donjim delovima ekstremiteta i vrhovima ušnih školjki.

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze vlasnika i na osnovu fizičkog pregleda. Postoje i intradermalni testovi koje veterinar može da izvrši u cilju utvrđivanja uzročnika problema, mada se ovaj dijagnostički metod upotrebljava samo onda kada se problemi ponavljaju a kada vlasnik zajedno sa veterinarom ne uspeva da ustanovi ko je uzročnik problema. Međutim često i pored alergijskih proba ne može da se ustanovi uzročnik jer se alergeni za kožne probe prave samo od najčešćih uzrokovača.

DEMODIKOZA

Demodikoza je parazitsko oboljenje pasa i mačaka koje je izazvano prisustvom velikog broja demodeks-šugaraca. Kod pasa demodikozu izaziva Demodex canis a kod mačaka oboljenje izaziva Demodex cati.

DEMODIKOZA PASA

Šugarac demodeksa svoj čitav životni cikulus provodi u koži pasa. I on je normalan stanovnik pseće kože. Prvenstveno parazitira u dlačnim folikulima gde prolazi kroz četiri svoja stadijuma razvoja: jaje, larva, nimfa i odrasli parazit.
Postoje rase pasa koje su dokumentovano sklonije demodikozi. 10 rasa sa najvećom statističkom pojavom demodikoze u svetu su šar-pei, zapadnoškotski beli terijeri, škotski terijeri, engleski buldozi, boston terijeri, doge, vajmajneri, erdel terijeri, aljaski malamuti i avganistanski hrtovi. I dobermani su rasa koji su skloni pojavi demodikoze ali ne spadaju u prvih deset rasa po sklonosti. Međutim, apsolutno kod svih rasa pasa, izuzimajući meksičkog golokožog i kineskog krestastog psa, je moguća pojava demodikoze. Ppredisponirajući faktori su i loša ishrana, nekvalitetno držanje, stres, teranje, štenjenje, postojanje endoparazita i postojanje neke druge bolesti.

Demodikoza se prenosi u toku perioda dojenja sa zaražene kuje na štence direktnim kontaktom u toku prva 2-3 dana života štenaca. Eksperimenti pokazuju da ako se štenci na svet donesu carskim rezom i podignu bez kontakta sa obolelom majkom, neće biti zaraženi demodeksom. Ovaj podatak govori da se demodikoza ne prenosi transuterino.


Patogeneza

Pitanje koje često biva postavljeno u veterinarskoj ambulanti je zašto neki psi obole od demodikoze a neki ne, ako su šugarci demodeksa normalni stanovnici pseće kože. Predpostavlja se da najznačajniju ulogu u pojavi demodikoze predstavlja neodgovarajući imunološki status životinje. U prilog ovoj tvrdnji stoji i činjenica da do pojave demodikoze dolazi kod odraslih pasa koji su podvrgnuti citostatskom i/ili imunosupresivnom tretmanu a ranije nikada nisu bolovali od demodikoze. Nasledna sklonost ka demodikozi je takođe vrlo bitan faktor u nastanku ove bolesti.


Klinička slika

Postoje dva pojavna tipa demodikoze a to su lokalizovana i generalizovana demodikoza.

Lokalizovana demodikoza se pojavljuje kao malo, crvenkasto mesto bez dlake na koži psa koje ne kome se retko javlja svrab. Jedno ili više ovakvih promena mogu da budu prisutne na koži obolelog psa. Najčešća mesta pojave lokalizovane demodikoze na koži psa su glava, naročito predeo oko očiju i oko usta, zatim su promene česte na prednjim nogama. Ređe, promene se javljaju i po telu i zadnjim nogama. Kada se sprovede odgovarajući tretman dlaka se na obolelim mestima pojavljuje za oko 30 dana. Lezije mogu da nestaju i da se ponovo pojavljuju u periodu od nekoliko meseci.

Generalizovana demodikoza je jedna od najtežih kožnih oboljenja koja se javljaju kod pasa koja se na kraju čak može i fatalno završiti. Generalizovana demodikoza obično se pojavljuje već sa 3-18 meseci starosti. Ako bolest nije tretirana na odgovarajući način ili ako se ne desi da spontano nestane onda će pas nastaviti da boluje i kada odraste. Nije retko i da se generalizovani oblik demodikoze javi i kod pasa starijih od dve godine. Vlasnici moraju da budu upozoreni da pored djagnostikovane demodikoze moguće je da pas oboleo još od neke sistemske bolesti i da je često potrebno dugo i opsežno analiziranje da bi se utvrdila i druga postojeća bolest. Brojna oštećenja kože se javljaju na glavi, ispod vrata, na prednjim nogama, između prstiju, da bi se brzo širele počitavom telu. Koža na stomku je najduže sačuvana od bilo kakvih promene, mada u krajnjem stadijumu bolesti nije ni ona pošteđena.Ova oštećenja na koži komplikuju se sekundarnim bakterijskim infekcijama. Zbog bakterijske infekcije dolazi do otoka, crvenila i bolnosti oko lezija kao i do pojave krasta. Primetno je i uvećanje lokalnih limfnih čvorova. Nekoliko meseci od početka bolesti obolela životinja je potpuno prekrivena ranama i krastama koji svrbe, ima vrlo neprijatan miris, mada je do krajnjih stadijuma bolesti apetiti očuvan i promene u ponašanju psa nistu tako dramatične koliko su dramatične promene na koži.


Dijagnoza

Dijagnozu demodikoze postavlja veterinar na osnovu detaljne anamneze vlasnika, detaljnog pregleda obolelog psa, i kao najvažnije, mikroskopskim pregledom kožnih skarifikata. Labaratorijski pregled krvi kod mladih životinja obolelih od demodikoze obično ne daje važne informacije jer su sve vrednosti u granicama normale. Kod starijih pasa kod kojih bolest duže traje mogu da se jave poremećaji vrednosti laboratorijskih analiza, noročito vrednosti hormona tiroideje.


Terapija

Tretman demodikoze mora da se sprovodi pod strogom preporukom i kontrolom veterinara. Veterinar mora da upozori vlasnike pasa obolelih od generalizovane demodikoze koliko je ova bolest teška i uporna za tretman i da traži veliko angažovanje vlasnika kako vremenski tako i novčano. Terapija može da traje nedeljama pa i mesecima. Psi kod kojih se generalizovana demodikoza pojavila posle druge godine starosti imaju mnogo lošiju prognozu za tretman od pasa kod kojih se bolest pojavila ranije. Takođe treba upozoriti vlasnike da se generalizovana demodikoza često može samo držati pod kontrolom ali ne i izlečiti. Pored demodikoze kod obolelih pasa je često potrebno tretirati još neko sistemsko oboljenje koje je i podstaklo pojavu demodikoze. Posle nestanka kliničkih simptoma demodikoze životinja se ne smatra zdravom sve dok ne prođe dvanaest meseci od trtmana a nove lezije na koži se nisu pojavile. Kod većine tretiranih pasa javlja se recidiv posle šest meseci od završene terapije.

Psi koji su lečeni od demodikoze se nikako ne preporučuju za paranje i svaki vlasnik psa koji je od demodikoze bio oboleo morao bi da bude savestan i pošten i da svog psa isključi iz svakog reproduktivnog programa jer se parenjem ovakvih pasa problem demodikoze umnožava i budući je izvor problema novim vlasnicima. U svetu se psi kod kojih je dijagnostikovana demodikoza obavezno kastriraju/ sterilišu što je i naša preporuka.


MAČJA DEMODIKOZA

Za razliku od demodikoze pasa kod mačaka je demodikoza daleko ređa bolest.

Lokalna demodikoza kod mačaka je obično samolimitirajuća i nestaje posle nekoliko meseci. Oboljenje se javlja najpre na očnim kapcima, na koži oko očiju, usana i na vratu. Moguća je pojava i zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanla kod mačaka izazvanih demodikozom

Generalizovana mačja demodikoza je jako retka, ali ako se pojavi jednako je teška za lečenje kao i pseća generalizovana demodikoza. Najveći broj slučajeva generalizovane demodikoze registrovano je kod sijamskih i burmanskih mačaka. Generalizovana mačja demodikoza je gotovo uvek povezana sa nekim sistemskim oboljenjem kao što su mačja virusna leukemija, diabetes, hiperadenokrticizam ...

Dijagnoza i terapija mačje demodikoze je vrlo slična dijagnozi i terapiji pasa.

ŠUGA PASA I MAČAKA

Šuga je nesezonsko oboljenje koje se češće javlja kod pasa i mačaka koji se drže u lošim higijenskim uslovima. Šuga je kao bolest rasprostranjena po celom svetu, a oboljevaju i ljudi i životinje. Vrlo se lako i brzo prenosi sa oboleloga psa ili mačke direktnim kontaktom ili kontaminiranim priborom ili opremom.

Uzrokuju je šugarci iz tri roda i to: Sarcoptes, Notoedres i Otodectes,pri čemu su najčešći uzročnici Sarcoptes i Otodectes. U ovom tekstu bavićemo se oboljenjem koje kod pasa izaziva parazit Sarcoptes scabiei var. canis a kod mačaka Notoedres cati. Iako šugarci pokazuju afinitet prema jednoj vrsti životinja, oni mogu da izazovu bolest i kod drugih vrsta. Tako na primer šugarac pasa može da izazove oboljenje i kod mačaka, lisica i ljudi. I mačeći i pseći šugarac imaju sličan životni ciklus: životni ciklus im traje 17-21 dan. Parenje mužjaka i ženke šugarca se odvija u kanalima ispod površine kože domaćina. Oplođena ženka polaže jaja u tunelima koje buši ispod površine kože i to brzinom od 2-3 mm kože dnevno. Iz jaja se legu larve koje se kreću po površini kože. larve se pretvaraju u nimfe koje dolaze u rupe na koži i tu ostaju do stadijuma odrasle jedinke. Šugarci više vole površinu kože sa manje dlake tako da najčešće borave na ušima, laktovima, stomaku i donjim delovima nogu. Kako bolest napreduje, tako i dlaka sve više opada pa šugarci kolonizuju i velike površine kože.

Svojim parazitskim delovanjem na koži šugarci izazivaju jak svrab koji za posledicu ima dodatna oštećenja kože. Ovaj svrab postaje intenzivniji preko noći i u zatvorenim i toplim prostorima. Na oštećenim mestima primećuju se crvenilo, čvorići, ogrebotine, kraste i nedostatak dlake. Može doći i do sistemskih poremećaja u vidu anemije i sekundarnih bakterijskih infekcija. Lezije koje načine šugarci mogu i spontanu da regresiraju u toku 12-14 dana u slučaju ako je samo nekoliko parazita bilo preneto kratkotrajnim kontaktom.

Reakcija kod ljudi zaraženih šugarcem javlja se u oviru 24 h od izlaganja čoveka dejstvu šugaraca. Na ljudima se javljaju uzdignuća na površini kože koja jako svrbe, najviše ih ima po telu i rukama.

Preživljavanje šugaraca van domaćina zavisi od spoljašnje temperature i vlažnosti. Ženski paraziti i nimfe duže preživljavaju od mužjaka, a niža temperatura a veća vlažnost produžava njihovo preživljavanje na 10-15*C. Ženski paraziti i nimfe mogu da prežive 4-21 dan.


Klinička slika

Pseći šugarac tipično se pojavljuje na donjim partijama stomaka, na grudima i na nogama a gotovo pri svakoj infestaciji napadnuti su uši i laktovi. Bolest se širi brzo i može da zahvati čitavu površinu kože ali je površina leđa gotovo uvek pošteđena. Pas se neprestano češe. Pojačano češanje psa primećuje se u toploj sredini. Kako bolest napreduje i broj šugaraca raste, tako svrab postaje sve intenzivniji. Zbog upornog svraba pas je neraspoložen i bezvoljan. Kada se broj parazta u koži psa ustali, bolest može da traje mesecima i godinama. Kod većine obolelih pasa dolazi do uvećanja svih limfnih čvorova.

Neki psi nikada nemaju klasične znakove infestacije. Oni se češu s vremena na vreme i imaju tek po neku leziju ili blago crvenilo. Kada se takav slučaj pseće šuge pojave, obično tada bude lečen pod pogrešnom dijagnozom.

Kod mačaka pojavljivanje šuge je takođe tipično: obično se prvo javlja na vrhovima ušnih školjki da bi se zatim spustila na čitavo uho, njušku, očne kapke i vrat. Bolest se zatim širi na ekstremitete i stomak. Kao i kod šuge pasa, uporan svrab je prisutan, kako bolest napreduje površine bez dlake su sve veće i veće i pojavljuje se oticanje svih limfnih čvorova.


Dijagnoza

Dijagnoza kod obolelih pasa i mačaka se postavlja pregledom skarifikata kože. Međutim dijagnozu šuge je ponekada jako teško postaviti na osnovu pregleda skarifikata naročito ako bolest dugo traje ili ako je životinja već tretirana različitim šamponima, kupkama ili mastima. Zbog toga je vrlo važno da vlasnik veterinaru da što više podataka o trajanju oboljenja, o tome kakavu je terapiju do sada za svoga ljubimca koristio, da li vlasnik ima još neku životinju i da li su se kod druge životinje pojavili simptomi, da li su se kod vlasnika ili kod nekog drugog od ukućana pojavili kožni problemi...

Postoje i pomoćne ali nespecifične metode za dijagnostiku šuge.

U slučaju da je klinička slika šuge izražena a da veterinar pregledom kožnih skarifikata nije uspeo da pronađe šugarca, životinja se ipak podvrga tretmanu. Jedan od dosta pouzdanih metoda za dijagnostiku šuge je dobar odgovor tretrirane životinje na terapiju.

Diferencijalana dijagnoza treba da isključi različite oblike alergija kao i druge vrste kožnih parazita.


Terapija

Terapija treba da započne što pre je moguće, čim se postavi dijagnoza ili sumnja na infestaciju šugarcima. Bolest se vrlo brzo i lako širi naročiti u odgaivačnicama ili pansionima za pse i mačke.

Osnov terapije je kupanje obolele životinje u rastvorima sredstava koje deluju na šugarce. U slučaju da životinja koja treba da se podvrgne tretmanu ima dugu dlaku, dlaku je neophodno ošišati. Bez obzira da li se šuga pojavila lokalno na telu životinje ili je bolest zahvatila veću površinu tela, čitava životinja mora da se kupa u propisanim rastvorima. Naročita pažnja mora da se obrati na predeo oko ušiju i očiju pacijenta. Koža je u ovim delovima obično jako infestirana, a oči se lako iritiraju rastvorima koji se koriste u tretmanu. Najčešće je potrebno da tretman pacijenta traje 4-6 nedelja. Svrab se najčešće intenzivira posle prvog tretmana kupkama ali se kasnijim tretmanima smanjuje i nestaje. Kod domaćinstava u kojima živi više pasa ili mačaka, sve životinje moraju da se podvrgnu tretmanu bez obzira da li pokazuju neke simptome ili ne. Parazit može da živi u spoljašnjoj sredini do 21 dana tako da pored životinja treba tretirati i sredinu u kojoj životinje borave, prostirke, ležajeve, smeštajni prostor...

Ljudi kod kojih se simptomi nisu pojavili pre početka tretmana, simptomi ne bi trebalo ni da se pojave. Ako su simptomi bili prisutni, oni mogu da traju 7-14 dana ali nove lezije ne bi smele da se pojave. Pojava novih lezija na koži ljudi ukazuje da tretman pasa, mačaka ili njihove okoline nije dobro sproveden ili da je čovek bio zaražen ljudskim šugarcem koga je preneo na psa ili mačku. Vlasnici tada treba da se obrate ljudskom dermatologu.

"ŠETAJUĆA PERUT"


"Šetajuća perut" je naziv za kožno oboljenje životinja i čoveka izazvano parazitima iz roda Cheyletiella. Od domaćih životinja od ove bolesti oboljevaju mačke, psi i zečevi.


Etiologija

Cheyletiella je prlično krupan parazit koji živi na površini kože i ne ulazi u dlačne folikule (za razliku od Demodex-a) Čitav životni ciklus od jaja, preko larve i nimfe pa do odraslog parazita Cheyletielle se odvija na jednom domaćinu. Zivotni ciklus im obično traje 21 dan. Za preživljavanje Cheyletielle je neophodan domaćin. Larve, nimfe i odrasli paraziti jako kratko preživljavaju van domaćina. Najduže bez domaćina mogu da prežive ženke - 10 dana. Jaja ovoga parazita zalepljena za opalu dlaku domaćina su značajan izvor reinfekcije i infekcije za druge životinje. Paraziti se vrlo lako i brzo prenose među životinjama, naročiti kada su u pitanju mlađe kategorije.


Klinička slika

Ljudi

Simptomi infestacije Cheyletiellom kod ljudi variraju, ali najčešće posle direktnog kontakta sa infestiranom životinjom na koži ljudi se javljaju rozikaste promene. Promene se najčešće javljaju na koži ruku, na telu i butinama. Iz crvenih fleka na koži razvijaju se gnojne promene nalik aknama. Po pucanju ovih promena nastaju kraste koje dosta svrbe obolelog. Ako oboleli ne dođe u ponovni kontakt sa zaraženom životinjom lezije na koži nestaće za oko tri nedelje.

Životinje

Simptomi oboljenja kod pasa i mačaka su varijabilni tako da mogu da budu gotovo neprimetni pa do vrlo intenzivnih simptoma praćenih jakim češanjem. Kod najvećeg broja zaraženih životinja najprimetniji simptom je izražena suvoća kože i perutanje duž leđa. Svrab obično nije prisutan. Ovi početni simptomi su verovatno izazvani zapaljenjem kože koje proizvode paraziti hraneći se. Mačke se puno više ližu i čiste krzno od pasa pa samim tim, lizanjem otklanjaju i perut i parazite. Zato kod njih bolest i njeni simptomi mnogo sporije napreduju nego kod pasa. Vremenom perutanje se proširuje po čitavom telu obolele životinje, moguće je da dođe do gubitka dlake i svrab postaje primetan. Kod mnogih životinja intenzitet svraba nije u proporciji sa količinom parazita na koži tako da se predpostavlja da paraziti mogu da izazovu alergiju kod domaćina. Kod vrlo zapuštenih slučajeva javlja se klinička slika koja u mnogom podseća na onu kod infestacije šugom.


Dijagnoza

Dijagnoza Cheyletieloze se potvrđuje pronalaskom parazita ili jaja. Pronalazak parazita ili jaja može da bude prilično težak, posebno kod mačaka. Tehnike koje se koriste za pronlazak parazita su pregled kože pacijenta sa jakim povećavajućim staklom, pregled kožnih skarifikata ili uzoraka uzetih pomoću selotejp trake kao i pregled izmeta obolelog psa ili mačke.

Postoje mnoge kožne bolesti pasa i mačaka koje mogu da daju sličnu kliničku sliku tako da pregled pacijenta mora da se obavi vrlo pažljivo i savesno da se ne bi postavila pogrešna dijagnoza a pacijent pogrešno terapirao.


Terapija

U terapiji Cheyletieloze koriste se različiti komercijalni pesticidi za tretman kožnih parazita pasa i mačaka. Preporuku za izbor preparata treba prepustiti veterinaru koji će na osnovu vrste životinje, infestiranosti životinje i starosne dobi predložiti koji od preparata treba da se primeni. Kada je infestiranost velika, kada ima dosta životinja u domaćinstvu, posebno ako su u pitanju odgaivačnice, trebalo bi izvršiti i tretman okoline i smeštajnog prostora životinja.

UŠNI ŠUGARAC

Latinski naziv za ovog šugarca je Otodectes cynotis. Otodectes šugarci nisu specifični za vrstu, tako da jednako napadaju i pse i mačke i vrlo se lako prenose sa životinje na životinju.

Etiologija

Odrasli šugarci Otodectes-a su veći nego šugarci koji parazitiraju u koži, bele su boje i slobodno se kreću po površini ušnog kanala tako da ih je ponekada moguće videti i golim okom.

Životni ciklus Otodectes-a traje tri nedelje. Odrasli paraziti polažu jaja koja se lepe za podlogu na kojoj su položena. Posle četiri dana inkubacije iz jaja se izležu larve. Iz larvi se razvijaju nimfe. Nimfe se kroz nekoliko razvojnih faza pretvaraju u odrasle parazite. Prosečan životni vek odraslog parazita je oko dva meseca.

Otodectes-i se hrane tkivnim tečnostima i ostacima epitela. Kako se paraziti hrane u ušnom kanalu, tako epitel spoljašnjeg ušnog kanala postaje iritiran i ušni kanal stvara pojačane količine ušne masti (cerumen). Spoljašnji ušni kanal obolele životinje se polako puni cerumenom, krvlju i eksudatima samog parazita. Sadržaj ušnog kanala poprima tipičan izgled taloga od kafe.


Klinički znaci

Klinički znaci oboljenja mogu da budu vrlo varijabilni, naročito kod mačaka. Kada se oboljenje javlja u svom tipičnom obliku, bilo da su pas ili mačka u pitanju, dolazi do izrazitog svraba ušiju obolele životinje. Životinja stalno češe uši, trese glavom, krvi glavu u jednu pa u drugu stranu, nervozna je, uznemirena. Kada bolest duže traje, životinja češanjem jako oštećuje kožu sa spoljašnje strane uha, tako da je ušna školjka i koža u okolini uha prekrivena ranama i krastama. kada vlasnik pogleda unutrašnjost uha životinje, primećuje crni gusti sadržaj, koji se uprkos upornom čišćenju svakodnevno stvara. Ako postoji više životinja u domaćinstvu, jedna po jedna počinju da pokazuju slične simptome.

Međutim oboljenje ušnog kanala izazvano Otodectes-ima vrlo često se javlja o oblicima koji nisu tako tipični kao što je opisano u prethodnom tekstu. Kod mačaka može da dođe do pojave vrlo izražene količine crnog sadržaja iz uha a da se mačka uopšte ne češe i ne pokazuje nikakve druge kliničke znakove oboljenja. Sa druge strane, neke mačke pokazuju izraziti svrab ušiju, a da gotovo i nema sadržaja u ušima obolele mačke. Kod pasa se češće pojavljuje jak svrab ušiju bez naročito izraženog sadržaja u ušima.

Bolest se naročito brzo i lako prenosi među mladim životinjama i mlade životinje su daleko osetljivije na ovo oboljenje nego odrasle.

Kod ljudi koji su došli u kontakt sa oblelim životinjama može da da dođe do prolazne, kratkotrajne upale kože ili, što je mnogo ređe, može se desiti da Otodectes izazove i oboljenje uha čoveka. U takovom slučaju, neophodno je da se vlasnik obrati humanom dermatologu.


Dijagnoza

Vrlo je važno da vlasnik psa ili mačku koji pokazuju znake iritacije uha što pre odvedu veterinaru. Potrebno je takođe da vlasnik veterinaru da što više detalja o tome kada je bolest primetio, kako se simptomi manifestuju, da li je vlasnik sam pokušao da sanira problem, i ako jeste kako i čime, da li vlasnik ima još neku životinju i da li ona pokazuje slične simptome, ili da li slični simptomi postoje kod životinje iz susetstva, parka, da li je pas možda boravio u pansionu za pse...

Veterinar posle detaljnog pregleda psa ili mačke i pregleda uha, dijagnozu Otodectes-a načešće postavlja mikroskopskim pregledom uzorka ušnog sadržaja u kome pronalazi parazite. Mikroskopski nalaz Otodectes-a najsigurnije eliminše druge moguće uzroke ušnih problema kao što su starna tela u ušima, atopije i preosetljivost na određenu vrstu hrane ili na neki od lekova koji su korišćeni u terapiji životinje, određene bolesti hormonalne prirode (smanjena funkcija tiroidne žlezde, disbalans polnih hormona), autoimune bolesti, kao i sekundarno nastale baketrijske ili gljivične infekcije.

Vrlo je često moguće da se Otodectes-i pronađu i na drugim delovima tela, naročito na vratu, grebenu i repu. Ovi ektopični Otodectes-i najčešće ne stvaraju nikakvih klinički vidljivih problema, ali ipak je moguće da se kod nekih životinja pojavi upala kože koja svrbi životinju.


Terapija

Sve životinje koje su bile u bliskom kontaktu sa životinjom kojoj je dijagnostikovana infestacija Otodectes-om treba da se smatraju zaraženim i da se podvrgnu tretmanu. Ovakve tretmane je obično jako teško sprovoditi u odgaivačnicama ili u pansionima za pse gde istovremeno boravi veći broj životinja. Temeljno tretiranje životinja u propisanim insekticidima kao i deteljan i savestan sanitarni tretman i čišćenje smeštajnog prostora su od ogromne važnosti. Potrebno je da se ovakav tretman sprovodi jedan put nedeljno četiri puta.

Lokalna terapija ušiju obolelih životinja je takođe veoma važna. Pre i u toku tretmana ušiju preparatima koje prepiše veterinar važno je da se uši temeljno i detaljno čiste da bi se omogućilo bolje dejstvo propisanog leka. Lokalni tretman ušiju treba sprovoditi minimum trideset dana.

Jaoo ..biće od dobre pomoći! ..
pudlica mi ima neki virus.. iako ima svog specijalistu u gradu ..čisto malo da se uhodam u to kućno lečenje ..