Da li ste imali tu srecu da ne budete sami u nekoj nevolji ili
nesreci,da vam u pomoc neocekivano pristignu stranci - ljudi koje prvi
(i verovatno) poslednji put vidite u zivotu?
Koliko ste puta osetili to da ste sami,da oko vas nema nikoga,a vi,u stvari,samo ceznete da pripadate negde,nekome,nekako?
I,uopste
koliko vam znaci i u kojoj situaciji taj osecaj da neko misli na Vas,da
Vam zeli dobro,da Vam pomaze samim svojim prisustvom - pogledom punim
razumevanja i podrske?

Mnogo puta sam se osetila nevoljenom,beznacajnom,samom.
Povredjivali su me dosta.Svi.
Ne.Nisam imala tu srecu da mi neko tek tako pomogne.
Do sada sam sve radila sama,cak mi ni roditelji ne pruzaju podrsku i pogled pun razumevanja...
Dakle,sama sam.Potpuno.
Iako je mnogo ljudi oko mene,svi gledaju svoje,svi zive svojim zivotom.
Ok je to...samo ne treba da zaboravimo na srce...i ono postoji kod nas.
Lepo je kada znas da je neko pomislio na tebe,pozeleo da budes dobro i da imas osmeh na licu.Takve stvari zaista mnogo znace...