Lekovite biljke (u literaturi se može sresti i termin medicinske biljke) se koriste u zvaničnoj ili narodnoj medicini za lečenje bolesti ili očuvanje zdravlja ljudi. Danas se koristi oko 10 000 vrsta biljaka i posvećuje im se velika pažnja upravo u cilju pronalaženja boljih lekova koji bi po organizam čoveka bili što je moguće manje štetni.

Mnoge farmakopeje u svetu koriste biljke za dobijanje lekova (u Rusiji se oko 170 vrsta biljaka koristi u te svrhe) jer su bogate sadržajem alkaloida, glikozida, smole, etarskih ulja i dr. Nauka koja se bavi izučavanjem lekovitog bilja, odnosno drogama biološkog porekla naziva se farmakognozija.

Istorija upotrebe biljaka u lečenju tesno je povezana sa istorijom i razvojem ljudskog društva. Najstariji pisani dokumenti potiču iz Kine 3000 godina pre n.e. kada se znalo za više od stotinu lekovitih biljaka među kojima se neke i danas koriste, kao npr. reum i cimet. Godina 1806. obeležena je zaslugom nemačkog apotekara Fridriha Vilhelma Sertinera (nem. Friedrich Wilhelm Sertürner 1783—1841), koji je prvi izolovao morfin iz opijuma, kao početak stručne farmakognozije.


Razvoj fitoterapije u Srbiji

Prvi pisani dokumenti o upotrebi biljaka u lečenju, fitoterapiji, sadržani su u manastirskim kodeksima Hodoškom (XIV vek) i Hilandarski (XV i XVI vek).

U XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin u svom delu Veliki srpski travnik 1783. g. opisao je na desetine biljaka i način njihove upotrebe. Vuk Stefanović Karadžić je 1818.g. u Srpskom riječniku objavio veliki broj podataka o upotrebi biljaka u narodnoj medicini.

U XIX veku posebno mesto u izučavanju fitoterapije zauzimaju Josif Pančić, svojim delom Botanika(1868) i Sava Petrović koji je napisao prvu kljigu o rasprostranjenju i upotrebi lekovitog bilja kod nas, Lekovito bilje Srbije (1883). U isto vreme Vladan Đorđević objavljuje Narodna medicina u Srba i Vasa Pelagić priručnik Stvarni narodni učitelj. Ova dela su dosta pomogla popularisanju upotrebe lekovitog bilja.

Početkom XX veka počinje i novo poglavlje u razvoju fitoterapije obeleženo radom Jovana Tucakova (1905-1978) i njegovih saradnika, učenika i sledbenika. Višegodišnji rad u prikupljanju podataka o rasprostranjenju lekovitih biljaka, njihovoj upotrebi u narodnoj medicini kao i laboratorijska ispitivanja njihovih sastojaka postavili su temelje naše fitoterapije. Među mnogobrojnim naučnim i stručnim radovima izdvajaju se Farmakognozija (1948) i Lečenje biljem (1971). Ovaj vrsni naučnik je osnivač Instituta za proučavanje lekovitog bilja Josif Pančić u Beogradu.


Podela lekovitog bilja


Prema farmakološkom dejstvu lekovite biljke je moguće podeliti u dve grupe:

1. lekovite biljke blagog dejstva, kojima pripada veliki broj biljka koje su u širokoj i skoro svakodnevnoj upotrebi kakve su recimo nana, kamilica, lipa, šipak i dr.

2. lekovite biljke jakog delovanja, toksične vrste od kojih se proizvode vrlo jaki otrovi kao npr. morfin, heroin, atropin idr. i čija je upotreba i rukovanje (skladištelje, izrada preparata i davanje bolesnicima) propisana zakonom o otrovnom bilju.

Prema načinu delovanja na ljudski organizam najčešće se svrstavaju u nekoliko grupa:

1. biljke koje deluju na rad srca i krvnih sudova;

2. biljke koje deluju nadražujuće na nervni sistem;

3. biljke koje umirujuće deluju na nervni sistem;

4. biljke za ublažavanje bolova;

5. biljke koje regulišu rad sistema za varenje;

6. biljke koje olakšavaju iskašljavanje;

7. biljke koje ubrzavaju zarastanje rana.


Narodna medicina


Još su stari Sloveni znali za lekovito dejstvo biljaka pa se to iskusto prenosilo kroz narodno pamćenje sve do danas. Jedna od najpoznatijih biljaka, kojoj su osim lekovitih pripisivana i sveta obeležja, bila je bosiljak.


Sakupljanje i sušenje lekovitog bilja


Da bi sadržaj lekovitih supstanci u biljci bio najveći, neophodno je pridržavatri se nekih osnovnih smernica koje važe za najveći broj biljaka:
cvet (flos)se bere čim biljka počne da cveta, pri čemu ne treba sačekati da se otvori;
list (folium) bere se pred cvetanje;
lisni pupoljak (gemma) bere se neotvoren u rano proleće;
ceo nadzemni deo biljke (herba) bere se u vreme cvetanja biljke;
plod (fructus) se sakuplja pre nego što potpuno sazri;
seme (semen) se bere potpuno zrelo;
podzemni organi (rizom, koren, krtole, lukovice) vade se u jesen ili proleće, a veoma retko u doba cvetanja biljke;
sakupljanje biljaka treba obavljati po lepom i sunčanom vremenu;
po završenom branju se odbacuju svi oni delovi biljke koji se ne koriste;
tokom sušenja biljke se ne izlažu direktno suncu ili visokoj temperaturi već se sušenje obavlja u zasenčenim, promajnim mestima;
materijal je potrebno češće prevrtati;
najbolje je sušenje obavljati u posebnim sušarama u kojima su optimalne temperature do 40°C.


Upotreba lekovitih biljaka u domaćim uslovima


Upotreba biljaka u domaćim uslovima odnosi se na upotrebu samo tzv. lekovitih biljaka blagog dejstva kao što su kamilica, nana, lipa i dr, dok je rad sa lekovitim biljkama jakog farmakološkog dejstva dozvoljen samo stručnim licima i pod posebnim uslovima koji su propisani Zakonom o otrovnom bilju.

U domaćim uslovima od lekovitog bilja mogu se pripremati različiti ekstrakti:
čajevi,
macerati,
tinkture, koje se pripremaju ekstrakcijom pomoću alkohola
praškovi i
sokovi.


Neka opšta pravila koja treba poštovati

- nikada ne treba odjednom uzimati veće količine lekovitog bilja jer tada može više da štete nego da koriste;

- pri prvom uzimanju određene biljke treba početi sa malom količinom da bi se ispitala alergijska reakcija organizma;

- pri sakupljanju biljaka iz prirode treba biti izuzetno obazriv i sakupljati samo one biljke za koje smo sigurni da ih dobro poznajemo;

- radi izbegavanja efekta navikavanja treba s vremena na vreme izvršiti zamenu pojedinih komponenti biljnih mešavina; najsigurnije je da promenu recepture izvrši farmaceut;

- izradu složenijih biljnih preparata, pogotovo onih koji sadrže toksične biljke, treba ostaviti stručnjacima;

- čajeve ne zaslađivati, a ako je to baš neophodno onda koristiti med ili javorov sirup; med se stavlja samo u prohlađen čaj (40 - 45° C) jer se na višoj temperaturi razgrađuje tako da ostanu samo šećeri;

- kod izbora biljaka ne treba eksperimentisati već treba koristiti ono lekovito bilje koje dokazano odgovara datoj bolesti;

- temperatura vode kojom se preliva biljka bogata vitaminom C (npr. šipak) ne bi smela da pređe 50° C jer se na višoj temperaturi ovaj vitamin razgrađuje;

- treba izbegavati uzimanje odjednom veće količine lekovitog bilja jer ono tada može biti štetno;

- zbog moguće alergijske reakcije najpre treba probati malu količinu biljaka;

- ako se biljke pripremaju i koriste prema uputstvu onda nemaju propratnih štetnih delovanja kao što to imaju lekovi.


Samonikle lekovite biljke Srbije

Biodiverzitetu se poslednjih godina u Srbiji poklanja velika pažnja o čemu svedoče dva značajna dela Biodiverzitet – suština i značaj biologa, ekologa i istaknutog naučnog radnika profesora Milorada Jankovića i monografija Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja u redakciji profesora Vladimira Stevanovića i Vojislava Vasića i učešće još 40 poznatih stručnjaka.

Ova dela su se samo dotakla problema diverziteta flore lekovitih biljaka, koji je, iako od neprocenjive važnosti, u Srbiji malo proučavan. Ova problematika obrađena je u jako malom broju radova, među kojima svakako treba istaći dve studije profesora Radiše Jančića (1985, 1997) koje se bave biodiverzitetskim pručavanjem vrsta roda Mentha u Srbiji kao i rad profesora Petra Marina (1997) o fitohemijskim osobinama roda Mentha.