Mali princ tanušna je knjiga, a ipak po mnogo čemu velika i značajna. Što je najvažnije, veoma je nalik na onu kutiju sa ovcom, jer se u njoj raspredaju mnoge ideje o usamljenosti, o ljubavi i slobodi, o čovekovoj potrebi da u sebi i oko sebe uspostavi život koji neće biti sputavan krutim pravilima i u kome će se svako, počev od ruže pa do zmije, prolepšavati i zauzimati neko značajno mesto. Moglo bi se takođe reći da je Mali princ osuda uskogrudosti i preterane praktičnosti odraslih osoba, koje se veoma često sukobljavaju sa dečijim viđenjem sveta i koje ga nemilosrdno sužavaju i osiromašuju, sve dok od dece ne načine nepopustljive odrasle ljude. Činjenica je, međutim, da mnoge odrasle osobe - među kojima nesumljivo ima i kraljeva, uobraženih ljudi, pijanica, zamišljenih računovođa, fenjerdžija i geografa - naprosto obožavaju ovu Egziperijevu knjigu.
A da bi je sasvim razumeo, čovek se prema ovoj knjizi mora odnositi kao Mali princ prema svojoj ruži. Mora da je voli i da joj se vraća. Takođe mora da čuva pod staklenim zvonom neke svoje događaje iz detinjstva, neiskvarene rasuđivanjem, nevine i pune sete, jer će jedino tako svaki delić priče kao miris ruže obuhvatiti celo naše biće, a na nas će se preneti mnoga osećanja koja se u priči kriju iza raznih lukavosti.
U DUŠI ČOVEK MORA DA BUDE IZISTINSKI MLAD DA BI VOLEO MALOG PRINCA.
Svi su usamljeni u Egziperijevoj knjizi i jasno je da nikada neće biti na okupu mada pripadaju jedni drugima. Usamljen je pilot koji se srušio usred Sahare, usamljen je zlatokosi junak priče, usamljena je njegova ruža i svi stanovnici asteroida koje mali princ posećuje u prolazu, usamljene su i lisica i zmija. Zato nam teško padaju tri neizbežna rastanka. Prvo se mali princ rastaje sa ružom i čini nam se kao da se ruši sva ljubav ovoga sveta, onda se mali princ rastaje i od lisice koja ga je preklinjala da je pripitomi tako što će joj svakog dana sesti malo bliže i - naravno - ćutati, jer govor je izvor svih nesporazuma, na kraju se mali princ rastaje i od pripovedača, a taj nam rastanak pada najteže, jer se u tom času rastaje i sa nama.
Pouzdano je jedino da nismo bili i da nikad nećemo biti usamljeni ako ponovo otvorimo Egziperijevu knjigu.
Antoan de Sent Egziperi je bio pilot.
Umeo je da leti na krilima aviona i na krilima mašte.
Prva krila su u njega unosila nemir, a druga su mu donela svetsku slavu. Kao pilot jedne male vazduhoplovne kompanije, bacio je pogled iz ptičijeg ugla na mnoge zemaljske predele, pa i na Saharu. Gledana iz vazduha, Zemlja - i ne samo Zemlja- izgleda manja nego što jeste. Ljudi takođe. Nekom se čak može učiniti (kao malom princu) da ih nema, jer na Zemlji, baš kao na asteroidima, kraljevi uživaju u tome da hermelinskim plaštevima prekrivaju čitave države, poslovni ljudi sve pretvaraju u brojeve, a niko, ama baš niko nema vremena da sklapa prijateljstva sa ružama.
Setite se kako je mali princ odleteo ostavivši zemaljskim labaratorijama svoje maleno telo, suviše teško i nespretno da ga ponese na jedno na izgled neprihvatljivo putovanje. Slično se dogodilo i sa piscem ove knjige. Kada je poslednji put seo u svoj avion i otisnuo se u nebo, više se nikad nije vratio.
Otplovio je ka nekom nepoznatom asteroidu koji ima bar dva živa i jedan ugašeni vulkan.
A njegova priča o malom princu je kao miris ruže obavila planetu Zemlju.