Hitskin.com
Prijem
Muzika(?)! Muzika je
najkompleksnija filozofija. Muzika je(ste) umetnost. Muziciranje je
umeće. Stupanj percepcije pri njenom izvođenju je obrnuto
proporcionalan njenom stvaranju. Muzika je izopačena od strane onih
koji su se istom želeli “baviti”. Svrha umetnosti, kao što znamo, nije
da se omasovi jer se pritom gubi ona esencija koju je stvaralac
mukotrpno (ili možda slučajno) pokušavao stvoriti. Izjalovljena je
svaka omasovljena umetnost, dakle i muzika. Muziku stvaraju oni koji
poseduju stvaralačku genijalnost. Ono u čemu ljudi svakodnevno uživaju
ne smem nazvati muzikom, kao što ni šund ne bih smeo uvrstiti u
kulturu. Ono što ljude otuđuje od muzike je njihov intelekt i/li strah.
Mnogi se danas “umeju” baviti nekom “umetnošću” i takvi ostaju umetnici
dok se ne dokaže suprotno. Ono što ti umetnici-muzikanti ne uspevaju da
učine, je to da naume ideju i istu kroz/uz mnoge stilove i pravce
ispolje. Svakako malo je onih koji će u ovome biti uspešni jer je ideja
neizreciva, neopevljiva, teško opipljiva. Muzika ovisi dosta od
stvaralačevog duhovnog stanja pri stvaranju potencijalnog umetničkog
dela. Ukoliko se vragolanci emocionalci umešaju u trenutak stvaranja
muzičkog dela, umetnik često biva u nemogućnosti da transformiše
predašnji iskonski izraz. Jeste, emocije su tu da bi kako mi doživeli
muziku tako i muzičar stvorio istu, ali patetičnost i rđav kvalitet je
nuspojava svake preterane “upotrebe” razuma. Muzičko delo mora odisati
filozofijom shvatanja života, pa i duboke dileme autora kako bi bilo
dovoljno vredno pažnje. Smatram da je najvrednije umetničko-muzičko
delo ono koje je teško razumljivo. Pri tom ne treba smatrati da je
komplikovana funkcionalnost harmonije na primer džeza ili možda bluza
ono što tu vrstu muzike čini umetnički vrednu. Muzičko delo ne bi smelo
biti u isto vreme lepršavo i militantno. Tvorac takve muzike rizikuje
da stvori “teškouočljiv” kič. Svakako, ne bih džez nazvao kičem, ali
bih posumnjao u svaku “revolucionalističku” i buntovnističku muziku.
Takav je punk, takav je rock (mada je on proistekao iz bluza i
džeza),... Esencija takvih umetničkih dela je monotona i može se lažno
izmeniti, a umetničko delo ne sme biti fleksibilno i elastično.
Umetničko delo mora biti postojano i nepromenljivo. Eh, sada je tu
problem relativnog doživljaja muzike, ali se ja time sad ne bih bavio.
Muzika proističe kako iz stvaraočevog stanja nusa tako i iz određenog
vremena. Uobličeno vreme, eto to je muzika. Vreme sadrži neki prostor
(ili možda obratno) te muzika mora biti uređena, kao što je (nadam se)
i prostor/vreme. Sirov materijal koji je srž muzičkog dela mora
doživeti neko ritmičko uređenje. Doživljavanje ritmičnosti je jezivo
relativno te je pomalo bezobrazno filozofirati o tome kako jedan žanr
muzike jeste ritmičan, dok drugi nije. Na ritmičnost utiče i uređenje
melodijom odnosno ritmičnost se dopunjuje tim uređenjem redosleda
različitih visina tonova i njihove usaglašenosti (harmonije). Ova
pravila je, kako pretpostavljaju muzikolozi poštovao i pračovek, bilo
da je tačna teorija koja kazuje da je čovek muziku stvarao ispuštanjem
niza glasova pokušavajući da privuče suprotan pol, bilo da je tačna ona
koja govori o tome da je čovek pokušavao da oponaša zvukove iz prirode
te je stvorio muziku. Moguće je i da je rad, korišćenje alatki
proizvodilo zvuke te je čovek “osmislio” muziku. Ipak muzika, dakle
zahteva razvijene mentalne sposobnosti, a dobro znamo da čovek iste
svakim stoljećem razvija i unapređuje. Isto tako i muzika trpi ovaj
razvoj pa se valja upitati da li je muzika razvijena i na kom je
trenutno stupnju? Odgovara li čovekovom intelektu ili je ona pak
prevaziđena jer nije ušla u korak sa nus-razvojem? Ipak se muzika
prečesto u prošlosti služila u magičnim obredima (a možda i otuda
proistekla), a dobro je znano da su isti prevaziđeni (tj. trebali bi
biti). Shvatam da se muzika prečesto povinuje strogoj funkcionalnosti
tj. njenoj ispravnoj upotrebi, ali se takvo ophođenje može posmatrati i
kao silovanje sa predumišljajem. Funkcionalnost današnje muzike je da
pokrene čoveka na igru ili oponašanje melodije. Ritmična muzika je
propraćena glasom i telom i u takvoj ljudi “obredno” učestvuju. Takva
muzika je magla. Ne treba je se plašiti, ali ni previše truditi da je
zaobiđete. Valjalo bi primiriti se, popiti čaj i sačekati da se vazduh
pročisti. A možete bez griže savesti i lizati maglu.
najkompleksnija filozofija. Muzika je(ste) umetnost. Muziciranje je
umeće. Stupanj percepcije pri njenom izvođenju je obrnuto
proporcionalan njenom stvaranju. Muzika je izopačena od strane onih
koji su se istom želeli “baviti”. Svrha umetnosti, kao što znamo, nije
da se omasovi jer se pritom gubi ona esencija koju je stvaralac
mukotrpno (ili možda slučajno) pokušavao stvoriti. Izjalovljena je
svaka omasovljena umetnost, dakle i muzika. Muziku stvaraju oni koji
poseduju stvaralačku genijalnost. Ono u čemu ljudi svakodnevno uživaju
ne smem nazvati muzikom, kao što ni šund ne bih smeo uvrstiti u
kulturu. Ono što ljude otuđuje od muzike je njihov intelekt i/li strah.
Mnogi se danas “umeju” baviti nekom “umetnošću” i takvi ostaju umetnici
dok se ne dokaže suprotno. Ono što ti umetnici-muzikanti ne uspevaju da
učine, je to da naume ideju i istu kroz/uz mnoge stilove i pravce
ispolje. Svakako malo je onih koji će u ovome biti uspešni jer je ideja
neizreciva, neopevljiva, teško opipljiva. Muzika ovisi dosta od
stvaralačevog duhovnog stanja pri stvaranju potencijalnog umetničkog
dela. Ukoliko se vragolanci emocionalci umešaju u trenutak stvaranja
muzičkog dela, umetnik često biva u nemogućnosti da transformiše
predašnji iskonski izraz. Jeste, emocije su tu da bi kako mi doživeli
muziku tako i muzičar stvorio istu, ali patetičnost i rđav kvalitet je
nuspojava svake preterane “upotrebe” razuma. Muzičko delo mora odisati
filozofijom shvatanja života, pa i duboke dileme autora kako bi bilo
dovoljno vredno pažnje. Smatram da je najvrednije umetničko-muzičko
delo ono koje je teško razumljivo. Pri tom ne treba smatrati da je
komplikovana funkcionalnost harmonije na primer džeza ili možda bluza
ono što tu vrstu muzike čini umetnički vrednu. Muzičko delo ne bi smelo
biti u isto vreme lepršavo i militantno. Tvorac takve muzike rizikuje
da stvori “teškouočljiv” kič. Svakako, ne bih džez nazvao kičem, ali
bih posumnjao u svaku “revolucionalističku” i buntovnističku muziku.
Takav je punk, takav je rock (mada je on proistekao iz bluza i
džeza),... Esencija takvih umetničkih dela je monotona i može se lažno
izmeniti, a umetničko delo ne sme biti fleksibilno i elastično.
Umetničko delo mora biti postojano i nepromenljivo. Eh, sada je tu
problem relativnog doživljaja muzike, ali se ja time sad ne bih bavio.
Muzika proističe kako iz stvaraočevog stanja nusa tako i iz određenog
vremena. Uobličeno vreme, eto to je muzika. Vreme sadrži neki prostor
(ili možda obratno) te muzika mora biti uređena, kao što je (nadam se)
i prostor/vreme. Sirov materijal koji je srž muzičkog dela mora
doživeti neko ritmičko uređenje. Doživljavanje ritmičnosti je jezivo
relativno te je pomalo bezobrazno filozofirati o tome kako jedan žanr
muzike jeste ritmičan, dok drugi nije. Na ritmičnost utiče i uređenje
melodijom odnosno ritmičnost se dopunjuje tim uređenjem redosleda
različitih visina tonova i njihove usaglašenosti (harmonije). Ova
pravila je, kako pretpostavljaju muzikolozi poštovao i pračovek, bilo
da je tačna teorija koja kazuje da je čovek muziku stvarao ispuštanjem
niza glasova pokušavajući da privuče suprotan pol, bilo da je tačna ona
koja govori o tome da je čovek pokušavao da oponaša zvukove iz prirode
te je stvorio muziku. Moguće je i da je rad, korišćenje alatki
proizvodilo zvuke te je čovek “osmislio” muziku. Ipak muzika, dakle
zahteva razvijene mentalne sposobnosti, a dobro znamo da čovek iste
svakim stoljećem razvija i unapređuje. Isto tako i muzika trpi ovaj
razvoj pa se valja upitati da li je muzika razvijena i na kom je
trenutno stupnju? Odgovara li čovekovom intelektu ili je ona pak
prevaziđena jer nije ušla u korak sa nus-razvojem? Ipak se muzika
prečesto u prošlosti služila u magičnim obredima (a možda i otuda
proistekla), a dobro je znano da su isti prevaziđeni (tj. trebali bi
biti). Shvatam da se muzika prečesto povinuje strogoj funkcionalnosti
tj. njenoj ispravnoj upotrebi, ali se takvo ophođenje može posmatrati i
kao silovanje sa predumišljajem. Funkcionalnost današnje muzike je da
pokrene čoveka na igru ili oponašanje melodije. Ritmična muzika je
propraćena glasom i telom i u takvoj ljudi “obredno” učestvuju. Takva
muzika je magla. Ne treba je se plašiti, ali ni previše truditi da je
zaobiđete. Valjalo bi primiriti se, popiti čaj i sačekati da se vazduh
pročisti. A možete bez griže savesti i lizati maglu.
