Tuzne ljubavne pricice...

U malom gradu na obali Save zavoljese se on i ona. Nije to bila obicna ljubav vec ljubav puna straha, da se ne razdvoje, da ne izgube jedno drugo. govorili su a nije za njega i da ce ga upropastiti. Jednog dana kada je morao neizbjezno otici rekao joj je da ce je voljeti i pisati joj...

1. pismo je dobila nakon tri dana. pisalo je a pati i misli na nju.
2. pismo je dobila poslije mjesec dana i bilo je puno tuge.
3. pismo je dobila nakon 3 mjeseca, pisalo je da pati ali da se privikava na novu sredinu.
4. pismo je dobila nakon 6 mjeseci i pisalo je da se snasao u novoj sredini.
5. pismo je dobila nakon 10 mjeseci i pisalo je da je zaboravlja i da je voli kao staru prijateljicu.
6. pismo je dobila nakon godinu dana i pisalo je o poznanicima i prijateljima
7. pismo je stiglo nakon 18 mjeseci i pisao je o svojoj djevojci s kojom izlazi.
8. pismo je dobila nakon 2 godine, pisao je o svojoj djevojci nadajuci se da ce i ona biti sretna.
9. pismo je stiglo nakon 2 godine i 9 mjeseci i pisao joj je o svojoj zenidbi ali se nada da ce i ona biti sretna.
10. pismo je stiglo nakon 3 godine i u njemu je pisalo:

Oprosti voljena moja sto sam se ubio dva dana poslije nakon naseg rastanka. ova pisma su ti slali moji prijatelji da bi me lakse zaboravila... VOLIM TE.....

pa jel ti oces mene srcka da odvali

jaoj ja kad sam pročitala ovo pala sam sa stolice

Jednom si rekao crkva je preko hajde da se vencamo. Verovala sam nadala se i ostala sama. Tada kupih prsten da me seca na izdaju tvoju prsten je stvaran a laznog je sjaja igracka sam bila a to nisam znala.Neznam ni sada sta sam ti znacila ja ali jedno znam da na mojoj ruci lazan prsten sja i sjace sve dok zivim ja.

Poljupci su plovili...
Kao uspavane, prastare ladje,
uljuljkane u korito jedne sinje obale...
Voljeh te tada kao sto te nikad nisam, cekajuci da mi se okrenes i ugledas tamne ponore mojih zjenica...
Put do jedne duse...
put do jedne žene...
Voljeh te kao galeb svoje more, kome je posvetio cudnu pjesmu i zivot svoj...
Jednog previse bljestavog jutra, kada sam odlucila da ti ces mi biti svijet...
Premalo je praskozorja docekanih na tvom ramenu
Brojala sam ih kao bisere, nanizane oko vrata mog
Umrljani sitnim poljupcima, brisuci jedno drugom njihove tragove sa lica
Voljeh te...tiho i predano, prepustena plimi leprsavih osjecanja,
ne zeleci da znam sta ce sutra da mi donese, za mene nije ni postojalo
Bili smo samo mi, pobjedjeni i iscrpljeni, vapeci samo jedno za drugim
Vjecnost je trajala. Mi smo ostali dio nje.
Vidim te. Ispunjavas mi horizont.
Prepadoh se da sve je bio samo trenutak u snu,
a ti vizija koju sam dopustila usamljenoj dusi da izveze
Sve dok me nisi dotakao...
Bilo je i previse dobro da bi bilo nestvarno dobro
Smijah se...u strahu da ne nestanes...
A ti...nasao si put.

Dali mozes da zamislis da te neko tajno voli,
da ti neko sliku ljubi,da nekoga dusa boli,
da li nekad predpostavis da ja nocu suze lijem,
da mi moja dusa pati,da ja gorak otrov pijem?
Dali nekad bar iz sale pomislis na moje noci,
da ti tajno pisem stihove i da se nadam da ces doci.
Dali se nekad sjetis mene da li ti suza kvasi lice,
da li ikad pitas zasto,zasto boli srce,
jedne djevojcice???

Budim se,posteljina opet mokra od suza,
kisne kapi jos lupaju po prozoru,
a srce boli hoce da pukne,
cini mi se necu docekati zoru.
Ponovo trazim tvoju sliku i ljubim je dugo dugo,
dok umor ne sklopi oci,u snu cu biti sretna,
u snu ti ces mi ponovo doci.
Ne svani zoro srce te moli,pusti jos malo da
sanjam, u snu on me ponovo voli...

procitate ovo,mene je rasplakalo,nije ljubavna pricica ali je bas ono :jasviram:

Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje otmjene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se djevojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta.
Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
«To je za moju sestru. Možete li mi je zapakirati kao dar?»
Trgovac s nevjericom pogleda djevojčicu i upita: «Koliko novaca imaš?»
Ona se podiže na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je ondje nekoliko manjih novčanica, saka sitniša, nekoliko školjki i figurica. «Hoće li biti dovoljno?» upita ponosno. «Željela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uvjerena sam da ce je dar veoma obradovati. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen.»
Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
«Uzmi i pažljivo ponesi», reče djevojčici.
Ona uze paketić kao pobjednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.
Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakirao i upita: «Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?»
«Da, gospođice.»
«Koliko je koštala?»
«U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.»
«Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!»
Trgovac zatori kutiju, slozi omot i vrati je djevojci. «Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve sto je imala.»

Djevojka i momak se voze na motoru...
devojka: "Nemoj tako brzo voziti, smanji..."
momak: "Ne, bas nam je dobro."
devojka: "Nije mi dobro, molim te..."
momak: "Kazi mi da me volis..."
devojka: "Volim te i ti to znas."
momak: "Zagrli me..." (djevojka zagrli momka)
momak: "Skini mi kacigu sa moje glave i stavi sebi na glavu, molim te..."
Sledece jutro u novinama: 
"Motor je imao saobracajnu nesrecu, jer su otkazale kocnice.
Na motoru su bile dvije osobe.
Jedna je poginula, a jedna prezivjela..."
a prava istina je: 
Momak je na pola puta shvatio da su kocnice otkazale, ali nije zelio da kaze djevojci. Zelio je posljednji put od nje cuti rijeci volim te, i posljednji put osjetiti njen zagrljaj. Zatim joj je rekao da stavi njegovu kacigu, jer je znao da ce onda ona prezivjeti... iako je to znacilo da ce on poginuti...
voleo ju je vise od svog zivota. 
Sutradan je djevojka presjekla vene...
volela ga je vise od svog zivota.... 

...Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.

Izašla sam na terasu da ispijem kafu.

Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:

- Nenade, večera!

Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica.

Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.

Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.

Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.

Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće: - Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...

Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu

- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!

I sve tako, ukrug.

Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.

- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.

- Ne brini za to. I... ej, Poki...

- Reci...

- Nemoj da se predaš!

- Nikad, znaš to!

Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest. Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.

Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.

Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.

Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.

A onda se Vuk jedne julske noći javio:

- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...

Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.

- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.

- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.

- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.

Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.

- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:

- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.

- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.

- Da.

- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?

- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.

Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.

- Imaš li dece? - upitala sam ga.

- Cerkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.

Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.

Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.

- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.

Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.

- Želiš li da uđeš? - pitala sam.

- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.

Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...

Plakala sam kad sam procitala ovu pricu neznam sta se prelomilo u meni,prosto nisam mogla zaustaviti suze.Ostavicu je vama da je procitate...



Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio.

On: Halo
Ona: Bok.. ja sam. Dugo se nismo čuli..jako dugo.
On: Ne mogu vjerovati da si to ti... ali prepoznajem ti glas da.
Ona: Da predugo... predugo sam oklijevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to natjerala sada.
On: Da...
Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama...sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.
On: (tišina) ..kako to da si nazvala...?
Ona: (tišina) pa htjela sam te čuti... vidjeti kako si?
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... dobro sam.. ide nekako.. živi se dan po dan. A ti?
Ona: Dobro sam...
On: Lažeš...osjetim ti po glasu..nikada nisi znala lagati.
Ona: Tebi ne...
On: Da to je uvijek valjalo kod nas.. barem se nikada nismo lagali.
Ona: Znaš... (tišina)..nemam pravo to pitati ali... jel se sjetiš kada mene?
On: (tišina)
Ona: Ne moraš odgovoriti.. postavljam pitanja bez smisla...previše je vremena prošlo imaš svoj život..
On: ...naravno da se sjetim...i nekada poželim da nije tako..ali uvijek je isto.
Ona: Pitam se zašto sam to napravila..zašto sam te otjerala od sebe .... nikad mi to nije bilo jasno... možda sam se previše bojala da ćeš biti kao i svi drugi.. da ćeš i ti otići na kraju... pa sam te potjerala...tjerala te a samo sam htjela da ostaneš
On. I ja sam htio samo to..ostati...
Ona: Ja sam kriva za sve...
On: Ne nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe.. otišao ponosno muški.. da bi sada sjedio sam i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao.
Ona: (tišina ) i kako si ti jesi oženjen? Imaš obitelj?
On: Nemam..Oženio se jesam.. ali nakon dvije godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga..sve mi je želje ispunjavala, ali ju nisam volio. Trudio sam se zavoliti ju ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće pa sam ju pustio da ode... Sada se udala ima dvoje djece i sretna je.
Ona: A ti živiš sam?
On: Da .Živim sam..naučio sam se na to.. navikne se čovjek kada mora.
Ona: Da..navikne se čovjek...
On: A što je s tobom?
Ona: Ja sam sama..uživam kao i uvijek.. dobro je...
On. Nikad se nećeš promjeniti...ali nisi sretna.
Ona: (tišina)
On: Ne moraš mi to reći..znam te toliko...mirnija si nego što si bila prije...
Ona: Pa eto bilo je vrijeme da i ja malo odrastem...
On. Da, tko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena...
Ona: Da..morala sam i ja malo odrasti.
On: Znaš često sam razmišljao o ovome... sanjao da ćeš nazvati..da ćeš se pojaviti negdje...onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti sretan ako te opet vidim ili čujem
( tišina)....i jesam sretan ..ali sam istovremeno i potišten..
Ona: Zašto?
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro...promjenili smo se... nismo više djeca..nismo više tako mladi i puni poleta...u stanju mijenjati sve.
Ona: znam.. znam da nije više isto..ali..
On. Nema tu ali više... znaš to i sama .. ne moram ti to ja govoriti... odrasli smo...
Ona: (tišina) znači kad... znači kad spustim slušalicu...
On: Nećemo se više čuti da... neću te zvati a nećeš n ti mene... samo bi se povrijedili još više.
Ona: znači nećemo se ni vidjeti...?
On: Nećemo..to je bolje za nas oboje... bolje da te ne vidim...
Ona: Htjela bi te vidjeti...
On: Nije stvar u tome da te ne želim vidjeti..želim to više od svega... ali znam da ne smijem . Tako bi samo povrijedio sebe a i tebe...
Ona: Znam.. (tišina)
(tišina)
On: Nisam te zaboravio..niti ću to ikada napraviti...znaš to.. nikada te neću istjerati iz svog srca..niti iz svojih misli..tamo ću te čuvati dok sam živ.
Ona: (tišina) ali...
On: I nemoj se sada pitati zašto... nemoj jedina.. tako je moralo biti. Sada bi najveća pogreška bila vjerovati da možemo nastaviti gdje smo stali prije 12 godina...
Ona: Ne mogu dalje..od onda? Od onog dana...
On: Znam...
Ona: Nsam htjela da budeš nesretan.. oprosti mi...
On: Nisi ti kriva... ne možeš se krivit što sam te zavolio..previše zavolio. Nisi ti kriva što ne mogu voliti drugu... jednostavno je tako..
Ona: (tihi jecaj)
On: Draga vrijeme je da se pozdravimo..i da završimo s ovom mukom... molim te napravi to zbog sebe i zbog mene.. nećemo se više kažnjavati.. dobro?
Ona: (tihi jecaj) ...nemoj... nemoj spustiti slusalicu..molim te...
On: (tišina)..nemoj plakati....
Ona: (tihi jecaj) ...volim te...
On: I ja tebe.. ali ne možemo ovako..ne možemo si opet otvarati stare rane.. nemoj.. nemoj misliti više na to..živi život...živi i sjeti me se kada spavaš... tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći..tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
Ona: Ne želim ovo... ne želim da nestaneš...
On: Znam.. ni ja to ne želim ali znam da je to najpametnije.. a znaš i ti.. samo što sada ne želiš to priznati..
Ona: Ne mogu poklopiti slušalicu...
On: Onda ću ti pomoæi još ovaj puta voljena.... pozdravit ću te... i reći ti da ćeš mi uvijek biti u mislima i srcu... živi srećo moja.. živi... volim te...
(spuštena slušalica)
Ona: ...jecaj...i ja tebe volim.... jecaj...

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali niti su se vidjeli. Onda je on umro. Na njegovoj ploći u donjem desom kutu stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega rijeći: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala sijeda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njezino naborano lice, a njezin topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomièno klečala.. zatim se nagnula poljubila ružu i stavila ju na grob. Otišla je polako u daljinu...polako..polako... kao da ne želi otići. Svaka je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvijek bi se zadržala kojih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla..nije bilo starice..nije bilo više ruže...samo prazan grobak i snijega na njemu. No te noći zvijezde su posebno jako sjale... sjale su jer nije više bilo tuge..jer su konačno bili zajedno, tamo gdje su jedino mogli biti sretni zajedno...u vječnosti...

BUKET CRVENIH KARANFILA

Svratila je u cvjećarnu i kupila buket karanfila, uputila se prema grobljanskoj kapiji:
- Opet vi gospođice - čula je, dubok, dobro poznat glas starice koja je tu živjela:
- Da opet sam došla
- Znam dijete moje, ali ti si sama i sjediš na ovom mjestu, čuvaj zdravlje, dijete moje. Mrtve ne možemo podići, i ako ih se svakog dana sjećamo.
Uputila se prema ogradi na kojoj je pisalo Rođen 1958.- umro 1977. godine. Sjela je na klupu i srela se sa Goranovim očima. Činilo se da su danas vedrije. Taj osmjeh činio joj se, danas se opet obradovala što je vidjela tu sliku. Dobro se sjeća onog dana kada se slikala za indeks i bila je ponosna što su toga dana postali studenti. Suze su joj se slijevale niz obraze i odmah sušile od vjetra i jecaja. Pod nogama joj je šuštalo lišće i išla za Goranovim kovčegom.
-Da ja sam kriva za njegovu smrt. Ali sada je kasno da se greška ispravi. Mislila sam samo na sebe i zadovoljstvo duše.
Goran i Branka su se upoznali još u djetinjstvu. Išli su zajedno u gimnaziju, prijatelji su se šalili na njihov račun. Govorili su im da su blizanci, jer gdje je bio Goran tu je bila i Branka. Izdvajali su se i šaputali jedno drugome svoje tajne. Ni profesori nisu imali ništa protiv toga jer su bili odlični učenici. Goran je živio s majkom koja je Branku voljela kao rođenu kćer, a i njeni roditelju nisu imali ništa protiv njihovog zabavljanja jer je Goran bio pametan i simpatičan dečko. Došlo je vrijeme da se upišu na fakultet. Goran na elektronički, a Branka na pravo. Čekao je ispred fakulteta. Razdvajali su se samo kad su morali. Jednog dana u Brankino društvo došao je student treće godine, Nenad. Odmah je zavrtio mozak svim djevojkama, a njemu se svidjela baš Branka. Imao je novac, auto i bio je lijep. Ni Branka nije bila hladna prema njemu, pogotovo što su joj se sviđali njegovi komplimenti. Izlazila je s njim i provodila se. Mislila je da je ovo s njim samo avantura. Branka je počela popuštati u školi, nije htjela da je Goran čeka ispred fakulteta, jer je osjetila da se zaljubila u Nenada. Izbjegavala je Gorana poslije predavanja, Nenad je vozio autom kući. Jednom prilikom Nenad ju je vodio na žal. Bila je pijana i molila je Nenada da je vozi kući.
- Ne ljubavi spavamo zajedno kuća je dovoljno velika za sve nas - rekao je Nenad.
Odveo je u drugu sobu, ljubio je kako samo on to može. Branka se nije opirala. Odjednom je netko došao i upalio svijetlo.
- Odlazi među nama je sve gotovo - reče Branka.
Bilo joj je neugodno što je Goran vidio sa Nenadom, ali je brzo to zaboravila jer je voljela Nenada.
Sutradan joj je majka rekla: Tražila te Goranova mama i rekla da si ti kriva što se Goran razbolio. Ali čini mi se to kao i kod drugih muškaraca. Mislim da bi ona trebala imati razumijevanja za tvoje patnje.
- Žao mi je Gorana, ali mama što mogu. Ja volim koga ja hoću i baš me briga što drugi pričaju.
Danas je Branka mislila da izgleda kao kraljica, jer Nenad slavi 23-ći rođendan i ujedno njihove zaruke. Kada je pošla rekla je majci
- Sačekat ću Nenada ovdje.
Na stubištu je srela Goranovu mamu uplakanu i zbunjenu.
– Tebe trebam Branka. On umire i samo tebe doziva. Hoće zadnji put da te vidi.
– Ne mogu danas doći ću sutra. Pa nije valjda tako bolestan.
- Prekasno će biti, pođi sada.
U bijeloj, u maloj sobici ležao je mladić koji nije ličio na Gorana.
- Branka, došla si, želio sam da te vidim.
Uhvatio ju je za ruku. Osjetila je da su hladne ali se nije branila. Plašila se njegova pogleda.
- Znaš što Branka ja umirem, ti ćeš me zaboraviti, a ja nikad neću vidjeti tvoj smiješak.
- Ozdravit ćeš Gorane, ti moraš ozdraviti.
- Branka htio sam da ti kažem nešto. Izvadi iz ladice moj dnevnik. Čuj reći ću ti svoju tajnu, ja bolujem od leukemije i doktor kaže da neću ozdraviti. Branka dolazi na moj grob sve dok se ne udaš.
U grudima joj je sagorijevalo. I dalje je padalo i puhao vjetar. Umro joj je na rukama. Tada se na njegovu grobu zaklela da se nikad udati neće i da će mu na grob dolaziti i donositi cvijeće, crvene karanfile koje je on htio da ona nosi na njihovom vjenčanju.

Evo jedne,nije ljubavna ali je tuzna da se najezis


Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vijest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali prije toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina vidjeti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upoznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pijre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubio jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugo da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gdje ce zivjeti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumijes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.

U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija vjeruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju tijelo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.

Roditelji iz ove price su kao vecina nas. Lako volimo one koji dobro izgledaju ili su zabavni, ali tesko prihvatamo ljude koji ce uciniti da se osjecamo neugodno. Radije bi se klonili ljudi koji nisu zdravi, lijepi, uspjesni ili pametni kao mi.

SMEDJA DJEVOJCICA

Sedela je sama na klupi u jednom parku hede skole. Oci su joj bile vlazne a na celu se ocitavale bore tuge, tuzne stvarnosti. Negov lik je lebdeo pred njenim ocima. Nasmejana bice bez bola, bez tuge kao u san... Okrenula je prvu stranicu dnevnika sa zeljom da bar u mislima bude s'njim, u njegovom toplom zagrljaju... Bilo je vec kraj leta kada su poceli izlaziti. Isli su u istoj skoli samo je on bio godinu dana stariji od nje. Kada je pocela nova skolska godina biili su stalno zajedno i nestrpljivo su cekali zvona. Sve je tako brzo prolazila... Okrenula je trecu stranicu dnevnika gde je pisalo "Srecna nova godina 31.12" Sklopila je dnevnik. Te veceri trebao je doci. Minuti su prolazili, ali se on nije pojavio. Uskoro je bilo pola deset. Ustala je sa klupe u parku. Polazeci prema kuci, cula je njegov glas, objasnjavanja, ispirke, suze, smeh i poljubce. Sve je opet bilo u redu, sve je zaboravila u njegovom zagrljaju, i ako je znala da laze... Nije htela pokvariti Novu godinu. Uskoro su poceli letnji dani, tiho je rekao "hteo sam reci..." Znam, ne trebas mi nista reci! Ostacemo prijatelji! Iako je bolela ta rec. Dugo u nocima je plakala, a kad bi ujutro ustala jastuk bi bio mokar od suza... Bio je raspust. U razgovoru s'prijateljicama bi ga zaboravila, al cim bi razgovor prestao, ko zna po koji put bi okrenula svoju poslednju stranicu dnevnika koji bi vracao u stvarnost! Opet je pocela skola. Vise nije bilo one Luciane koja bi nasmejala ceo odeljenje, postala je povucena, zatvorena... Nije bilo onih smedjih ociju koje su otkrivale nemir i veselje. Luciana se ponosila, al nije videla kada bi joj neko reko devojcica. Ponekad bi joj bilo drago kada bi bila u njegovom drustvu. Jednog dana su se svi skupili u hodniku. Tamo je bio i njegov razred. Lucianin najbolji drug slavio je rodjendan. Dobacio je Luciani cim je ugledao:"Luciana, sta je sa onom smedjom devojcicom, zar je umrela? Ona mu je prisla, nezno ga zagrlila i rekla:"Nikad emoj zaboraviti onu smmedjju devojcicu, koja je umrela... Nervozno je gasio cigaretu, a kad bi podigao glavu, pogledi su im se sreli. Prijatelj joj je dodao lutkicu koja joj je ispala iz ruku. Luciana je napravila poslednji korak... bio je to poslednji korak. Pre njom je bila nepomicna dubina smrti, svi su poceli vristiti videvsi kako pada niz stepeniste, a ona nije cula ni jedan jauk, nijedan jecaj... Krv joj je bila niz lice. "Luciana, Luciana..." cula je jecaj prijateljice... Osetila je da je neko tiho sapnula zbogom i krenula u potpuno nepoznati svet... Onaj dan kada je bila sahrana kisa je neprestano lila. Duga kolona mladica i devojaka isla je za kovcegom smedje devojcice....

Ljubavna Tragedija....


Upoznali smo se na veoma cudan nacin. Preko daljine smo se zavoljeli. Samo smo rijeci, glasove i slike jedno od drugo imali, ali to nas nije sprijecilo da izgradimo ljubav s tolikom jacinom, kao nikada do sada! Kada smo se prvi puta vidjeli, bio je to veoma cudan osjecaj, stojali smo jedno pored drugog, pruzili jedno drugom ruku, gledali se u oci, predamnom je stojala osoba koja mi je bila tako poznata a u isti cas i tako nepoznata. Sjedili smo jedno pored drugog, i gledali se. Pored mene je sjedila osoba o kojoj sam sve znala, ali tako malo imala.
Sunce je sjalo u tvoje oci, kao sto su i moje oci sjale gledavsi u tebe. Srce je u istom trenu i sporije i jace kucalo. Da li je to bila zaljubljenost, ili strah, i dan danas nemogu raspoznati!
Od prvog susreta, su nastavili i drugi, i treci, i jos mnogo vise....
Sada se nismo voljeli samo rijecima, nego i dodirima.
Svaki dan smo se voljeli sve vise i vise. Uvijek smo bili jedno za drugo tu, ja sam bila bolesna, moje srce je bilo slabo kao sto je i tijelo, bilo blijedo i iscrpljeno. Ali to tebe nije sprijecavalo da me volis, nastavio si da se brines o meni i da uvijek budes tu za mene.
Pored moje bolesti, imali smo i drugih prepreka, koje je nasa ljubav morala pobijedti. Moji roditelji su bili protiv tebe, samo zbog imena. Da, tvoje ime im se zabadalo u srce kao vatrena i otrovna strijela. Nije im ni bilo bitno sta sam ja osjecala, i to sto si ti mene pravio sretnom. Postavili su mi uslov, oni ili ti. Kako moje srce ovo odluku da prezivi? KAKO? Svijet su mi sa par rijeci moji roditelji, moja krv srusili Andjele, ja sam odabrala tebe! Jer nisam mogla da zamislim zivot bez osmijeha koji si mi svaki dan davao na licu, bez tvojih usana, dodira, tvog mirisa, tvojih ociju.... Sada smo postojali samo mi, i nasa ljubav, i nas san!
Jeste, postojali smo mi, nas san, i moja bolest borila sam se, samo zbog tebe andjele. Samo radi nase ljubavi, i naseg sna. Sve sam od sebe davala, da mi srce ojaca. I hvala tebi sto si uvijek bio tu. Izdrazala sam nekako, ali bol nikada nije prestala.
Cak smo i nas san ostvarili, andjele ja sam ti rodila sina! Dokaz i simbol nase ljubavi, ovim smo ojacali nasu vezu, kao i nasa osjecanja, sve je bilo jos snaznije. Ali najvaznije je bilo, rodila sam ti zdravog sina. Konacno nam se san ostvario. Dijete je imalo predivno ime, ime koje smo mu htjeli naditi, j o s kada smo ja i ti bili mladi, i tek poceli sanjati taj san. Kada su moji roditelji culi ime djetea, konacno su prihvatili nasu ljubav. Ali tada je bilo kasno.
Moje slabo tijelo, se sve vise iscrpilo, i raspadalo. Ja vise nisam imala snage.
Umrla sam! Zao mi je sto sam te ostavila andjele. Oprosti mi. Hoces li mi ikada moci oprostiti.
Zao mi je sto ostavi i tebe i sina. Oprostite mi. Vi ste bili ono za sto sam ja zivila. I ja cu i dalje zivjeti u vasim srcima, iako moje tijelo vise nije tu, moja dusa ce uvijek biti uz vas. I cuvat cu svoja dva andjela.
WOLIM VAS!
Oprostite mi

Znali su se sest mjeseci
koliko su i bili zajedno
s vremenom su se upoznali jos bolje
voljeli su se najvise na svijetu
kad je saznaa da ima bolesno srce
plakao je sa njom.
Kad je ulazila u avion
kad je isla na operaciju
nije joj ni rekao vidimo se.
Imala je srece
dobila je novo srce.
Kad se vratila
nije ga mogla nigdje naci
nitko joj nije znao reci
gdje je?
Kad je pitala mamu gdje je???
rekla joj je sa suzama u ocima
zar ti niko nije reko ko ti je dao srce?...

Petak 13-ti

Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.

Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.
A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.
Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.
Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.
To je trajalo sest mijeseci.
Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.
Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".
Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.
Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".
Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.
Cutala je i jecala.
Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".
Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.
Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.
Tea je polako i sigurno koracala u smrt.
Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.
Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.
U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:
Petak 13
Dragi Oce
"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.

I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".

Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:
Subota14
Draga nasa Tea
"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."
Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.
Kristijanovi Roditelji

Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije

Sva sam uplakana...ove price su tako tuzne....